Put od Lemingtona do Londona traje oko sat i po i može se ceo provesti u posmatranju ruralnog pejzaža kroz koji se prolazi. Izgleda kao u Shaun the Sheep, ali ne nacrtano, već uživo, sa svim detaljima - ovce, pas, bik, glupi farmer, pas, seoska kuća - pa tako sto puta.
Jednodnevna ekskurzija u Londonu je imala dva cilja - poseta galeriji Tate Britain i večera u restoranu Dans le Noir. U Tate Britain nisam bila toliko zbog postavke (mada sam videla nekoliko interesantnih stvari), koliko zbog izviđanja terena, jer tu će se 4. decembra održati Extraordinary Voices, događaj u kome učestvujem (o tom potom).
Od muzeja sam se prošetala uz obalu Temze, prošla sam pored Big Bena, od milja Benija - jeste da je izlizani simbol Londona, ali je šmekerski. Volim Big Ben. Evo nekoliko brljavih fotografija noćnog Londona.
Dans Le Noir je ime restorana koji je jedinstven po tome što se jede u apsolutnom mraku, jer kuvari i konobari su slabovidi ili potpuno slepi ljudi. Neverovatno iskustvo (neverovatno i skupo po osobi za količinu i kvalitet hrane!), viljuška i nož postaju beznačajni, i shvatite da vam je čulo mirisa i ukusa apsolutno nerazvijeno. A ni sluh nije daleko, nasuprot vidu u koji sve investiramo, bar mi koji možemo da vidimo. Naš konobar se zvao Roberto i, kao slepa osoba, on ima niz strategija za snalaženje u prostoru - npr. u početku vam se čini da vas stalno ćuška i gura i da je grub i bezobziran, ali zapravo za njega je to izvor informacija o prostoru koji vi zauzimate i vašem položaju u odnosu na sve ostalo u prostoriji. Fascinantna metoda, kad malo bolje razmislite. Šarmirao nas je šaleći se na sopstveni račun, stalno je govorio "nemoj tako da me gledaš" ili "šta pije devojka sa najlepšim osmehom".
Treba probati kod kuće večeru u mrklom mraku. Ne znam da li je uopšte moguće izvesti mrkli mrak kod kuće.
Do sledeće posete Londonu 4. decembra...
No comments:
Post a Comment