Pošto su za nedelju najavili tradicionalno englesko vreme (za razliku od subote, koja je bila neverovatna!), isplanirala sam obilazak Tate Modern i odlazak u pozorište. Ujutru sam sa Mikom i Niki otišla na doručak - to je praksa koju mi nemamo iz dva glavna razloga: 1. nemamo para da tek tako doručkujemo u kafiću i 2. kafići uglavnom ne služe doručak, a kafane rade od 11h nedeljom i očekuju goste za ručak, a ne za doručak. Doduše, u centru Beograda se još i može doručkovati npr. u Greenet-u, ali tamo gde ja živim, mogu jedino da se oslonim na sopstveni toster. Još nisam probala tradicionalni engleski doručak - čekam dan kada neću imati priliku da jedem preko dana, tako da mi engleski doručak bude od koristi.
Tate Modern je u zgradi bivše elektrane - slično kao i Elverket, gde sam radila u dok sam bila u Švedskoj (pogledati www.ladnoalstandard.blogspot.com). Ulaz je besplatan, kao i za većinu nacionalnih muzeja i galerija, osim za posebne izložbe. Našla sam se sa Erin u muzeju i obišle smo stalnu postavku. Za sada, od svih muzeja savremene umetnosti koje sam obišla, vodi muzej u Beču, londonski muzej ga nije prešišao.
Nisam nikada planirala da pogledam nijednu predstavu na Vest Endu, ali od čega bežiš, to te juri. Moji mali susreti i koincidencije na putu se nastavljaju. Nekoliko dana pre nego što sam došla u London, javio mi se jedan od Kanađanina iz Lepažove trupe, sa kojima sam radila na Bitefu ove godine (trenutno u Francuskoj) i rekao mi da mogu da dobijem kartu za predstavu na kojoj radi njegov dobar prijatelj iz Montreala, trenutno u Londonu. Pošto se takve stvari ne odbijaju, pristadoh da pogledam predstavu Change Artura Bračeta, "najvećeg iluzioniste na svetu". Change predstavlja sve ono što mrzim u pozorištu (mislim da plakat sve govori). Arturo Bračeti je neki iluzionista, koji je čuven po svom brzom menjanju kostima, ali je, nažalost, očajan glumac, čak i posle deset godina izvođenja ove predstave svuda po svetu. Posle predstave sam se našla sa tim prijateljem prijatelja koji mi je obezbedio kartu. Rafael provodi celu predstavu u kutiji pomažući oko promena i ne može ništa da vidi (srećom). On inače radi na Montreal Jazz Festival-u, za koji mnogi odgovorno tvrde da je najbolji džez festival na svetu. Ispričali smo se na tom, tehnički gledano, blind date-u i to je bio kraj mog drugog dana u Londonu.
Trećeg dana sam obišla National Portrait Gallery u blizini Trafalgar Square-a i koincidencije su se nastavile. Stajala sam ispred ove fotografije koja je osvojila četvrtu nagradu Taylor Wessing, i pitala se zašto mi ime i biografija Mirjane Vrbaski zvuče poznato. I onda sam shvatila da je nagradu osvojila Dušicina sestra, koju sam čak jednom prilikom upoznala pre nekoliko godina.
Šta bih mogla sledeće da očekujem, na koga i na šta ću još da naletim?
Moj sledeći siguran odlazak u London je 4. decembra, na ovaj događaj: http://www.homeliveart.com/
E, Neco, a ja sretnem Dusicu na Fashion Week-u pre neko vece, i zena mi prica kako si videla fotografiju njene sestre,a ja se sve smeskam i mislim o cemu li prica, o kakvoj sestri i fotografiji... Tek mi je sad jasno, izvinjavam se Dusici, nisam citala blog, sram me bilo.
ReplyDeleteSvet je baš mali :)
ReplyDelete