London - Dan 4.

Put od Lemingtona do Londona traje oko sat i po i može se ceo provesti u posmatranju ruralnog pejzaža kroz koji se prolazi. Izgleda kao u Shaun the Sheep, ali ne nacrtano, već uživo, sa svim detaljima - ovce, pas, bik, glupi farmer, pas, seoska kuća - pa tako sto puta.
Jednodnevna ekskurzija u Londonu je imala dva cilja - poseta galeriji Tate Britain i večera u restoranu Dans le Noir. U Tate Britain nisam bila toliko zbog postavke (mada sam videla nekoliko interesantnih stvari), koliko zbog izviđanja terena, jer tu će se 4. decembra održati Extraordinary Voices, događaj u kome učestvujem (o tom potom).
Od muzeja sam se prošetala uz obalu Temze, prošla sam pored Big Bena, od milja Benija - jeste da je izlizani simbol Londona, ali je šmekerski. Volim Big Ben. Evo nekoliko brljavih fotografija noćnog Londona.
Dans Le Noir je ime restorana koji je jedinstven po tome što se jede u apsolutnom mraku, jer kuvari i konobari su slabovidi ili potpuno slepi ljudi. Neverovatno iskustvo (neverovatno i skupo po osobi za količinu i kvalitet hrane!), viljuška i nož postaju beznačajni, i shvatite da vam je čulo mirisa i ukusa apsolutno nerazvijeno. A ni sluh nije daleko, nasuprot vidu u koji sve investiramo, bar mi koji možemo da vidimo. Naš konobar se zvao Roberto i, kao slepa osoba, on ima niz strategija za snalaženje u prostoru - npr. u početku vam se čini da vas stalno ćuška i gura i da je grub i bezobziran, ali zapravo za njega je to izvor informacija o prostoru koji vi zauzimate i vašem položaju u odnosu na sve ostalo u prostoriji. Fascinantna metoda, kad malo bolje razmislite. Šarmirao nas je šaleći se na sopstveni račun, stalno je govorio "nemoj tako da me gledaš" ili "šta pije devojka sa najlepšim osmehom".
Treba probati kod kuće večeru u mrklom mraku. Ne znam da li je uopšte moguće izvesti mrkli mrak kod kuće.
Do sledeće posete Londonu 4. decembra...

Sve se može kad se hoće

Sinoć sam bila na afričkom koncertu (ni manje ni više) u Warwick Arts Centre-u. Iako nisam veliki ljubitelj world music pokreta, a tropskih ritmova još manje, ovo je vredelo videti. Nastupali su ulični muzičari iz Konga, pod nazivom Staff Benda Bilili, kao i Kamerunac Muntu Valdo. Ono što je neverovatno je da su Staff Benda Bilili većinom paraplegičari, koji su se upoznali i počeli da sviraju na brodu kojim su švercovali robu, jer kao invalidi nisu morali da plaćaju carinu. Po Kinšasi se kreću u posebnim vozilima, improvizovanim od invalidskih kolica i motocikala. Sviraju na čemu stignu. Njihov najmlađi član Roger, pošto nema gitaru, napravio je instrument koji se zove satonge (drvena korpa za ribu, konzerva mleka u prahu i jedna jedina žica) i koji na momente zvuči kao prava pravcata električna gitara, sa sve solažama i improvizacijama.
Drugi muzičar, Muntu Valdo je one-man-show - gitara, usna harmonika, procesor i dva mikrofona.
Imam dva video klipa snimljena mobilnim telefonom. Zvuk je dobar, a slika je onako, nije loša ako se smanji ekran. Uživajte!

LONDON - Dan 2. i 3.

Pošto su za nedelju najavili tradicionalno englesko vreme (za razliku od subote, koja je bila neverovatna!), isplanirala sam obilazak Tate Modern i odlazak u pozorište. Ujutru sam sa Mikom i Niki otišla na doručak - to je praksa koju mi nemamo iz dva glavna razloga: 1. nemamo para da tek tako doručkujemo u kafiću i 2. kafići uglavnom ne služe doručak, a kafane rade od 11h nedeljom i očekuju goste za ručak, a ne za doručak. Doduše, u centru Beograda se još i može doručkovati npr. u Greenet-u, ali tamo gde ja živim, mogu jedino da se oslonim na sopstveni toster. Još nisam probala tradicionalni engleski doručak - čekam dan kada neću imati priliku da jedem preko dana, tako da mi engleski doručak bude od koristi.
Tate Modern je u zgradi bivše elektrane - slično kao i Elverket, gde sam radila u dok sam bila u Švedskoj (pogledati www.ladnoalstandard.blogspot.com). Ulaz je besplatan, kao i za većinu nacionalnih muzeja i galerija, osim za posebne izložbe. Našla sam se sa Erin u muzeju i obišle smo stalnu postavku. Za sada, od svih muzeja savremene umetnosti koje sam obišla, vodi muzej u Beču, londonski muzej ga nije prešišao.
Nisam nikada planirala da pogledam nijednu predstavu na Vest Endu, ali od čega bežiš, to te juri. Moji mali susreti i koincidencije na putu se nastavljaju. Nekoliko dana pre nego što sam došla u London, javio mi se jedan od Kanađanina iz Lepažove trupe, sa kojima sam radila na Bitefu ove godine (trenutno u Francuskoj) i rekao mi da mogu da dobijem kartu za predstavu na kojoj radi njegov dobar prijatelj iz Montreala, trenutno u Londonu. Pošto se takve stvari ne odbijaju, pristadoh da pogledam predstavu Change Artura Bračeta, "najvećeg iluzioniste na svetu". Change predstavlja sve ono što mrzim u pozorištu (mislim da plakat sve govori). Arturo Bračeti je neki iluzionista, koji je čuven po svom brzom menjanju kostima, ali je, nažalost, očajan glumac, čak i posle deset godina izvođenja ove predstave svuda po svetu. Posle predstave sam se našla sa tim prijateljem prijatelja koji mi je obezbedio kartu. Rafael provodi celu predstavu u kutiji pomažući oko promena i ne može ništa da vidi (srećom). On inače radi na Montreal Jazz Festival-u, za koji mnogi odgovorno tvrde da je najbolji džez festival na svetu. Ispričali smo se na tom, tehnički gledano, blind date-u i to je bio kraj mog drugog dana u Londonu.
Trećeg dana sam obišla National Portrait Gallery u blizini Trafalgar Square-a i koincidencije su se nastavile. Stajala sam ispred ove fotografije koja je osvojila četvrtu nagradu Taylor Wessing, i pitala se zašto mi ime i biografija Mirjane Vrbaski zvuče poznato. I onda sam shvatila da je nagradu osvojila Dušicina sestra, koju sam čak jednom prilikom upoznala pre nekoliko godina.

Šta bih mogla sledeće da očekujem, na koga i na šta ću još da naletim?

Moj sledeći siguran odlazak u London je 4. decembra, na ovaj događaj: http://www.homeliveart.com/current-projects/13-extraordinary-voices

LONDON - Dan 1.

U britanskom sistemu studiranja postoji nešto neobično što se zove reading week. To je eufemizam za mini-raspust usred semestra. Naravno da niko ništa ne čita te nedelje, već svi idu na odmor. Radovala sam se danima svom odlasku u London na produženi vikend.
Stigla sam u petak uveče i Mik Gordon i njegova žena Niki su me odmah odvukli u kafanu na "laganu" večeru sa svojim prijateljima Argentincima. Bilo je to veselo veče.
Mik mi je isplanirao pešačku turu za subotu, tako da sam ujutru krenula pešice niz Abbey Road i uslikala PRAVI prešački prelaz (ne onaj na kome se svi slikaju, jer taj je pogrešan, rekao mi Mik, pravi prelaz je jedan ranije, ali nije imao ko da me slika tu, tako da rekonstrukcija omota ostaje za sledeći put). Zatim sam skrenula u Regent park, gde sam videla ovo simpatično pseće društvance i kafanu po imenu Poštena kobasica. Onda sam metroom otišla do Leicester Square-a, šetkala se po Kovent Gardenu, pa se spustila do reke. Prošetala sam do Tate Modern-a, pa do Katedrale Sv. Pavla. Šetnju sam završila na Picadilly Circus-u.
Uveče sam izašla sa Erin, koleginicom koja je takođe bila u Londonu tog vikenda, na najneverovatnije mesto ikada. Zamislite dvadeset Barutana ili Andergraundova zajedno. Svi ljudi koje poznajem bi poludeli da vide to. SHUNT je prostor u koji se ulazi iz metro stanice London Bridge. Pre tri i po godine deset umetnika je iznajmilo ovaj prostor od londonske železnice i koristili su ga kao izvođački, izložbeni i klupski prostor. Sledećeg vikenda SHUNT se zatvara zauvek, jer železničari žele taj prostor kao magacin i neće više da ga iznajmljuju. Erin poznaje ljude koji drže SHUNT, tako da smo bile na spisku, inače ne bismo mogle da uđemo zbog navale pred zatvaranje. Predlažem www.shunt.co.uk, jer mi nije uspela nijedna slika zbog mraka.

Interkulturni Dan zahvalnosti

Večito gladni studenti su rešili da iskoriste sve mogućnosti eksperimentalnog koncepta MAIPR programa. Imamo dvoje Amerikanaca i jednu Kanađanku u grupi. Kanađani i Amerikanci kolju ćurku i slave Dan zahvalnosti sa mesec dana razlike. Da ne bismo favorizovali nijednu naciju, u duhu internacionalnog i multikulturalnog programa našli smo zlatnu sredinu i organizovali krkanluk sa ćurkom po imenu Suzan. Suzanu smo kupili od lokalnog farmera, imala je oko 6kg i nije bila dobro očišćena od perja. Džoana je bila vođa projekta. Evo dokumentovanog postupka spremanja Suzane u našoj kuhinji. Dogovor je bio da svako spremi ponešto i donese na večeru (imali smo supu od bundeve, boraniju, pire krompir, paškanat u slatkom sosu, salatu, pitu od bundeve i sl). Dan zahvalnosti je prošao veoma uspešno, a najzahvalniji su bili ostaci koje smo jeli narednog dana!

Halloween

Jedna od stvari u Engleskoj kojoj sam morala da se prilagodim je lokalni običaj slavljenja Noći veštica. Već nedelju dana pred Noć veštica ulicama su šetali zombiji, vampiri i slične spodobe. Cela moja grupa je bila pozvana na žurku kod jednog od prošlogodišnjih MAIPR studenata. Razmišljala sam od dve mogućnosti: da se maskiram u svog brata blizanca ili da budem bandera. Bandera je bila praktičnija - čeona lampa i crna odeća. Bila sam nominovana za najbolji kostim, uz Nindža kornjaču Leonarda i trudnicu sa probodenim stomakom (na slikama sa Sredom iz porodice Adams). Pobedila je trudnica.
Ovde su svi opsednuti vatrometima. Noć veštica je 31. oktobra a 5. novembra je Noć Gaja Fouksa (Guy Fawkes), čoveka koji je 1605. godine pokušao da digne u vazduh zgradu londonske skupštine ali je otkriven i spaljen na lomači. U znak sećanja na taj događaj i u želji da zaštite svoju demokratiju, Britanci svake godine na ovaj dan prave strašilo od stare odeće i novina i spaljuju ga u dvorištu (demokratija?!), uz pratnju vatrometa. U realnosti, dva praznika su spojena, tako da skoro nedelju dana nisam mogla da živim od raketa i pucnjave, kao u stara dobra vremena.

Stratford na Ejvonu

Moj prvi izlet iz Lemingtona (ako ne računam po nekoliko sati u sumornom Koventriju), nakon nedelja zatočeništva i nedisanja od obaveza i domaćih zadataka, bio je Stratford na Ejvonu, Šekspirovo rodno mesto. Tamo sam provela jednu divnu subotu sa drugarima sa fakulteta (Džastin, Min, Maria i njen dečko Greg), koju je, ironično, pokvarilo gledanje dosadne verzije "Dvanaeste noći" u pozorištu Courtyard, u izvođenju RSC (Royal Shakespeare Company). Nažalost, predstava je bila deo našeg intekulturalnog, eksperimentalnog programa, pa sam morala da odsedim tri sata u pozorištu. Barem sam, prvi put, bila u sali građenoj po uzoru na elizabetansko pozorište i to je bilo lepo iskustvo.
Stratford je divan. Šetali smo uličicama, pa pored reke... Mudro smo preskočili obilazak brojnih Šekspirovih kuća gde je, navodno, rođen, gde je umro, gde su živele njegove žena, majka, tašta itd. To smo prepustili drugim turistima.
Obišli smo baštu sa skulpturama likova iz Šekspirovih drama u blizini jedne od kuća. Nipošto nismo preskočili kafanu The Dirty Duck, gde je naš kolega Džastin jednom naleteo na ser Iana MekKelena lično (Gandalf iz Gospodara prstenova - ja bih pala u nesvest na licu mesta:). Džastin (ovaj rumeni sa naočarama) je bio naš vodič, pošto je veći deo prošle godine proveo u Stratfordu, kao veliki obožavalac svega što ima veze sa Šekspirom.