Globalno selo, tvrdi Maršal Makluan. Ja bih dopunila, globalno pozorišno selo.
U mom pretrpanom rasporedu na fakultetu imam i gledanje određenih predstava.
Pošto nisam imala ranije vremena da proverim šta ćemo gledati, prošlog utorka sam, pred odlazak u pozorište, pogledala na internetu koja predstava se daje, kad ono -
Deep Cut, režija Mik Gordon (koga sam iz Švedske dovukla u "Radović" da režira
Strašne priče braće Grim), scenografija Igor Vasiljev (koga je Mik upoznao dok je radio u Beogradu i zatim ga recipročno odvukao u Englesku). Gle, gle, nije valjda, pomislih. Kada sam došla u pozorište, pitala sam na biletarnici da nije slučajno i reditelj tu, oni kažu - jeste. Gle, gle! Promuvah se po foajeu i presretoh Mika na stepeništu dok se kretao u pravcu toaleta. Potpuno se šokirao kada me je video, psovao je od sreće i odmah zapalio cigaretu (navika koju je povratio tokom rada u Beogradu, moram da dodam:).
Posle predstave smo otišli na večeru sa celom ekipom u indijski restoran u Koventriju. Pričalo se, pilo, ostalo do sitnih sati. Mik Gordon (ovaj sa naočarama) sledeće godine radi predstavu sa Bilijem Bregom (ovaj na crno-beloj fotografiji) - pita on mene da li znam ko je Bili Breg - šališ se, rekoh, hoću da ga upoznam! Znači, u maju sledeće godine upoznaću Bilija Brega i do tada ću smisliti kako da ga dovučem da svira u Beogradu.
I to nije sve. U petak uveče sam bila u Koventriju u pozorištu koje se zove
Belgrade Theatre. Grad Beograd je donirao drvnu građu za izgradnju ovog pozorišta 1955. godine. Koventri i Beograd su gradovi pobratimi.
I tako, gledam ja
Prosjačku operu u Beogradskom pozorištu usred Engleske, kad tokom predstave glumac nepogrešivo opsuje na srpskom. Načuljim ja uši i izoštrim pogled (odavno sam prestala da fokusiram pogled i čuljim uši u pozorištu:), i zaista, tvrd akcenat, a lik mi poznat. Zagledam se malo bolje i shvatim da gledam Damira Todorovića, koga takođe znam otkad je režirao
Priču o Ronaldu, klovnu iz Mekdonaldsa u "Radoviću". Da se nisu svi oni dogovorili da mi prirede ove slučajnosti, pitam se. Javila sam se Damiru mejlom sledećeg dana i možda ćemo se naći na kafi tokom sledeće nedelje.
Da li je potrebno još dokaza da je svet globalno selo?
Usred Lemingtona nalazi se veliki park sa jezerom, patkama, staklenikom, kapelom, fontanama, spomenicima i neobično velikim brojem klupa. Primetila sam da su klupe veoma gusto poređane a onda sam, posle malo zagledanja, shvatila u čemu je stvar. Građani Lemingtona imaju mogućnost da posvete klupe u parku svojim pokojnim bližnjima. Na klupama se nalaze ugravirane posvete - običnim ljudima, članovima porodice (kliknuti na sliku da bi se uvećala). Jedna od klupa predstavlja spomenik čoveku koji je poginuo jureći lopova u parku, kao što vidite. Moguće je postaviti i mali kameni spomenik ispod drveta. Lep običaj. Ako bi se tako nešto kod nas uvelo, možda bi bilo manje vandalizma i polomljenih klupa u parkovima. Ali nekako nemam poverenja u poštovanje srpskih vandala prema pokojnicima.
Globalno selo, tvrdi Maršal Makluan. Ja bih dopunila, globalno pozorišno selo.
I to nije sve. U petak uveče sam bila u Koventriju u pozorištu koje se zove Belgrade Theatre. Grad Beograd je donirao drvnu građu za izgradnju ovog pozorišta 1955. godine. Koventri i Beograd su gradovi pobratimi.
... nam je zanimljivo, uzbudljivo i nadasve multikulturalno. Program je super, samo malo previše super. Mogao bi da bude malčice manje super, onda bi bio odličan. Profesori su se toliko potrudili da nam ne bude dosadno, da nemamo vremena da spavamo, odemo u prodavnicu ili operemo veš, a kamoli za neki sportsko-rekreativni sadržaj. Već smo se pobunili - iscrpljivanje neće doneti kvalitetan rad, tako da u ponedeljak imamo sastanak sa direktorkom programa. U međuvremenu koristimo svaki trenutak za predah, pivo i osnovnu ishranu.
Da. Tamo živim. U kući sa najružnijim ulaznim vratima na svetu. Trenutno imamo samo tri krupna problema - ne radi veš-mašina, ne radi usisivač i preti nam poplava jer imamo problem sa odvodom iz kuhinje. Novi usisivač bi trebalo sutra da nam stigne, majstor za veš-mašinu dolazi u ponedeljak, a vodoinstalater je u Indiji. Igram se domara, umesto da radim domaći.
Univerzitet je udaljen 20min vožnje autobusom (najkraćim putem). Do univerziteta idu dve autobuske linije: roze i plava. Povodeći se za preporukom koordinatorke našeg programa na fakultetu, kao i cenama, uzele smo propusnicu za plavi autobus, što se pokazalo kao fatalna greška. Da bismo plavim autobusom došle do fakulteta, ustajemo usred noći. Predavanja nam počinju u pola deset, a mi moramo da izađemo u petnaest do osam iz kuće, radi 30-50min vožnje autobusom čiji je red vožnje nečija neslana šala.
Zemlja dabldekera....
