Štrajk đubretara

Pametni đubretari su odlučili da započnu generalni štrajk odmah posle Kraljičinog dana jer je nakon divlje celonoćne žurke grad već bio jedna velika deponija; zaključili su da su im pozicije jače ako su ulice toliko usvinjene da će neko iz gradske vlade da izgubi strpljenje. Pa, nije im skroz pošlo za rukom. Štrajk je trajao danima, Amsterdam je bio težak svinjac, što ljude nije sprečavalo da i dalje bacaju đubre po ulici. Bilo je toliko ružno da nisam imala želju da pravim foto-esej na temu prljavog grada, samo sam zabeležila jednu od milion gomila đubreta na svakom koraku.

Prvi maj i "Pressure Drop" u Londonu

Prvomajski uranak u Londonu je bio veliki i važan projekat. Povod za veseli vikend na malom ostrvu je bio gledanje predstave "Pressure Drop" po tekstu koji je pisao Mik Gordon, u kojoj uživo nastupa Bili Breg glavom i nosem. Još otkad sam naletela na Mika usred Engleske u oktobru, isplanirala sam da ovog proleća doletim u London da pogledam predstavu i upoznam Bilija. Ispostavilo se da je "da doletim" bila veoma loša ideja. Za isto vreme i iste pare, a sa nula aerodromskog maltretiranja, mogla sam da odem vozom u London, preko Francuske pa ispod Lamanša. Ovako sam sletela na Stansted, aerodrom bogu iza nogu izvan Londona, i potrajalo je dok sam autobusom stigla do grada. Smeštaj me je samo jedne od tri noći odlično poslužio, u pristojnom hostelu na ivici Hajd Parka. Prve noći sam u susednoj sobi imala francuske klince na ekskurziji i noć se završila mojim žalbama recepcioneru koji ih je nekako savladao. Druge noći sam uživala sama u sobi, a treće sam imala tipično iskustvo sa engleskom omladinom, sa tri devojke sumnjive mladosti koje su se napile kao što Englezi umeju, pa povraćale, plakale, usvinjile kupatilo i već tako, te engleske aktivnosti (Engleze ništa neće oprati u mojim očima:).

Osim predstave, plan za vikend u Londonu se sastojao od sastanka sa jednom gospođom u vezi sa mojim istraživanjem za tezu i obilaska Londona sa Lekovićem, drugarom iz srednje škole koji tamo živi već četiri godine. Uspela sam još i da obiđem Natural History Museum (Muzej istorije prirode? Muzej prirodne istorije? Istorijski muzej prirode? Prirodni muzej istorije? Muzejska istorija prirode?) i samo da virnem u Britanski muzej i Britansku biblioteku. London ima tu divnu politiku besplatnog ulaza u sve muzeje i galerije od nacionalnog značaja.
Leković me je vodio u istočni London, pokazivao mi uličice, muzičke radnje i pekare sa kultnim statusom. Probala sam "salt beef bagel", zemičku sa usoljenom govedinom i senfom, londonski pandan bureku po popularnosti, a onda smo zaređali po istočno-londonskim pabovima. Veoma veselo veče to beše, i na kraju je, gle čuda, pala kiša.
U subotu sam otišla u Kamden, da vidim i to čudo. Kamden je jedna velika pijaca. Poznat je po pankerima i darkerima, t.j. onima koji se tako predstavljaju. Sve je to manje-više šminkeraj sada, imate na svakom koraku prodavnice sa odećom i modnim detaljima za mlade pankere - to bi se rečnikom mojih antikapitalističkih studija ovde zvalo komodifikacija potkulture. Ono što je lepo u Kamdenu su radnjice i tezge sa unikatima svih vrsta - sebi sam kupila najlepšu kapu na svetu od jedne žene iz Zapadne Afrike koja ih sama dizajnira i šije sa svojim ćerkama.
Subotnje veče je bilo još veselije. Predstava "Pressure Drop" je rasprodata do kraja igranja, postala je veliki hit zato što govori o vrućoj temi britanskog identiteta baš nekako u vreme izbora. Bili Breg koji nastupa sa svojim bendom u predstavi, veoma je politički aktivan, protivnik BNP - British National Party i njenih lidera, za koje kažu da su gadni i opasni. Predstava se igra u galeriji Welcome Collection, gde publika stoji sve vreme i kreće se između punktova - scena. Bili Breg je praktično vođa predstave, otvara je, zatvara i izvodi numere između scena. Iako nema gotovo ničega nekonvencionalnog u predstavi, osim što se izvodi u galeriji a ne u pozorištu, i što Bili Breg po prvi put radi u pozorištu (ni jedno ni drugo nije zapravo toliko neobično), uživala sam kao u srednjoj školi, dok sam još mislila da je pozorište strava, dok mi se nije smučilo.
Pre predstave sam upoznala Bilija, pitala sam ga da li je zaista imao ujaka koji je igrao za Zvezdu (pesma "Sexuality") i razočarala sam se jer ne postoji nikakva velika priča iza tog stiha. Prosto, u vreme kada je pisao pesmu, Zvezda je bila šampion Evrope i tako se uklopila u rimu. Trebalo bi da dovedemo Bilija u Beograd, to bi mogao da bude skroman po obimu ali jako kvalitetan događaj. Smišljam način.

Amsterdam danju i noću

Eto, obilazim i slikam Amsterdam samo kada mi neko dođe u goste. Jelena je, kao i većina turista, bila fascinirana legalnom prostitucijom u Amsterdamu, tako da smo posle nekoliko obilazaka gotovo znale sve noćne dame po imenu. Nije dozvoljeno fotografisati žene (i one koji se tako predstavljaju!!!) u izlozima, ali na prvoj noćnoj fotografiji se može nazreti jedan od "popunjenih" izloga. Osim vikendom uveče kada su ulice pune turista, u četvrti crvenih fenjera često vlada neka čudna atmosfera sa sumnjivim tipovima i narkomanima koji se motaju okolo. Ipak sad mogu da kažem da sam bila i tamo.
Uoči Kraljičinog dana, 30. aprila (koji sam propustila jer sam bila u Londonu), postavljen je ludi vašar na Damu. Euforija je vladala gradom i celom državom. Kažu da je to najluđi dan u Holandiji. Nije mi toliko žao što sam ga propustila, kad bolje razmislim. Gomila pijanih i drogiranih ljudi na ulicama nije nešto što me naročito uzbuđuje.
Ovo je liberalan, dekadentan grad, ujedno najbolje i najgore mesto za studiranje. Najbolje jer je toliko zabavno i najgore jer je toliko zabavno. Kada sine sunce u Amsterdamu npr. na Muzejskom trgu, u nekom od parkova, na kanalima, pa nema te sile koja može da me zadrži u biblioteci, pogurenu nad debelim knjigama. Gotovo da je greh ne sunčati se i ne popiti kafu ili pivo negde napolju blizu vode. Posledica života i studiranja u Amsterdamu je što sam u nedopustivom zakašnjenju sa čitanjem literature za tezu. Ne znam kako da ne primećujem proleće u ovom gradu i da ga žrtvujem zarad socijalne ekologije!

Keukenhof

Holanđani uglavnom ne idu tamo, što znači da su prepustili Keukenhof turistima i penzionerima. I neka su, ne znaju šta propuštaju, ha ha! Keukenhoff je park sa cvećem koji je otvoren samo dva meseca godišnje, u vreme cvetanja lala. Dizajniran je kao scenografija za Alisu u zemlji čuda, čista ekstravagancija pejzažne arhitekture i hortikulture. Mislim da se do tamo može doći i biciklom iz Amsterdama, ali smo ovaj put Jelena i ja otišle vozom do aerodroma pa odatle autobusom do parka. Za strance koji su se zatekli usred proleća u Holandiji, ovo je nezaobilazan izlet. Holanđani se verovatno zabavljaju na neki drugi način, ali turisti koji su odlučili da ostave pare holandskoj turističkoj industriji, čine bolje delo ostavljanjem svojih dvadeset evra u Keukenhof-u nego na vašaru na Damu. Šteta što park nije otvoren 8. marta, mislim da bi to bio pravi hit u srpskim firmama. Milion vrsta lala i drugog cveća u bezbroj boja, sve besprekorno posađeno i poređano po planu nekog dobro plaćenog dizajnera. A što miriše tek... žene pamet da izgube.
I naravno, i ovde kao i svuda, treba popiti jednu koffie verkeerd, da začini doživljaj.

Ouderkerk aan de Amstel

Ne znam kako se čita, niti šta znači, ali do ovog mesta se stiže za oko pola sata vožnje biciklom uz reku Amstel. Grehota je ne koristiti sunce i proleće za biciklističke ture po okolini Amsterdama. Dok su Erin i Sara spavale posle lude noći, kućni miševi koji nisu žurovali (Vivien i ja) su pripremili sendviče i vafle za piknik i zaputili se biciklima van grada. Videli smo čika Rembranta, zatim muzej-baštu sa skulpturama i mnoštvo domaćih životinja. Piknik je svakako morao biti zaliven i jednom koffie verkeerd u seoskoj kafani.
Put uz Amstel pomalo podseća na put ka Ostružnici. Osećate se istovremeno i u gradu i van grada. Jedino što pored ostružničkog puta nema tako lepih farmi sa ovcama i konjima. I u Holandiji nema uzbrdo-nizbrdo. Kada biciklam u Beogradu, gde god da se zaputim uvek me na kraju čeka uzbrdica do kuće. Ovde je stvarno sve ravno do mora. Raduju me proleće i leto, jer biće još mnogo biciklanja. Našla sam mapu sa obeleženim biciklističkim turama oko Amsterdama i planiram da bar neke od njih uknjižim do kraja juna.

Rotterdam vs. Berlin

Provela sam jedan dan u Roterdamu, konkurentskom gradu. Amsterdam i Roterdam su potpuno različiti. Amsterdam je turistička atrakcija, Diznilend, naročito sada kako je došlo proleće i približava se leto, nemoguće je biciklom proći preko Dama od hordi turista.
Roterdam je lučki grad, moderan, industrijski i još uvek u izgradnji, manje popularan za turizam i veoma vetrovit. Sam centar grada može da zavara jer njime vladaju šoping centri i poslovne zgrade, ali postoji jedna obeležena kružna pešačka ruta oko centra, koja prolazi pored svih čudesa Roterdama. Roterdam je bio bombardovan tokom 2. svetskog rata i otud taj duh obnove i izgradnje, čak i danas. Urbano planiranje se ovde primenjuje prvenstveno zbog vetrovitosti lokacije, mada se Holanđani žale da svi projekti izgradnje traju beskonačno i da je od sedamdesetih naovamo trebalo mnogo toga da bude već završeno. Kako god, spoj starog i novog u Roterdamu me mnogo podseća na Berlin koji je na vrhu moje top-liste velikih gradova. Roterdam se sada popeo na visoko drugo mesto, sa mogućnošću da ugrozi šampiona, videću kako će se impresije menjati kada ga budem posetila drugi put, što svakako planiram. Osim što sam se šetala, sunčala sam se u Oude Haven, najstarijoj luci u Roterdamu i ručala ispod Euromast tornja, na koji ću se popeti sledeći put (posle Ajfelove kule izlečila sam kompleks penjanja na najvišu tačku:). Posetila sam i muzej predvidljivog imena, Kunsthal. Za sledeći put planiram da se provozam brodićem oko Roterdama i da obujem patike a ne vojne čizme!

Zaanse Schans

Naslov ovog bloga konačno ima svoje opravdanje. Išla sam da vidim vetrenjače i iznenadila sam se koliko tamo duva vetar. Onda sam se setila da bez vetra ne bi ni bilo vetrenjača, pametna ja. Šta može da zna gradsko dete o pogonu na vetar?
Zaanse Schans je veoma turističko ali lepo mesto nedaleko od Amsterdama. Sara i ja smo se zaputile ujutru biciklima, ali sam do sela stigla samo ja jer je Sari pukao lanac na biciklu (što bi i meni uskoro moglo da se desi, s obzirom na to koliko biciklam i ostavljam bicikl napolju i po suvom i po kišnom vremenu). Zaanse Schans je uređen kao etno-selo, sve sa kvazi tradicionalnim radionicama i proizvodima. Od tradicije su me zanimale tradicionalne palačinke sa tradicionalnom slaninicom i degustacija tradicionalnih sireva. Što sam se najela dobre tradicije! Ali, to nije glavna tema ove priče.
Vetrenjača ima osam, šest velikih i dve male. Nekada ih je bilo hiljadu duž reke Zaan; bila je to prva industrijska oblast na svetu u 17. veku. Danas ih je svega trinaest, od toga osam u Zaanse Schans-u. Posetila sam dve od šest velikih industrijskih vetrenjača, koje se zovu Mačka i Mlada Ovca (majke mi!). Prva melje kredu za proizvodnju slikarskih pigmenata a druga testeriše drva, rečnik mi je pomogao da se setim da se to zove pilana (posledice urbanog odrastanja). Na snimcima se vidi kako to izgleda. Bogami, zastrašujuće su vetrenjače kada stanete ispod njih, uopšte se ne vrte sporo i sve izgleda kao da će da se otkače. Zamišljam kako li je surov bio posao oko vetrenjača, donošenje drva i sirovina, pa istovar, upadanje u hladnu vodu, život na vetru - naša košava je lagani povetarac za ove vetrove ovde. Pitam se da li se vetar smiruje preko leta, kako li je posetiti vetrenjače leti. Nije bilo baš prijatno napolju, ali tradicionalna palačinka je neutralisala smrzavanje!