London - Dan 5: I Hajd park ima Adu

U petak, 4. decembra, otišla sam u London povodom specijalnog zadatka - učešća u horskoj radionici i performansu Fila Mintona u Tate Britain muzeju. To se sve dešavalo popodne i uveče, a do tada sam se šetala Hajd parkom i posetila Whitechapel galeriju i izložbu Sofi Kale (klovn). Imala sam i dobro društvo jer je Žole-škart trenutno u Londonu, pa smo zajedno otišli na izložbu, učestvovali u radionici i performansu i lepo se zabavili.
Predbožićna groznica hara Engleskom. Hajd park je pretvoren u vašar. Nisam ljubitelj vašara, ali ovaj mi se dopao - iz nekog razloga Nemačka je bila zemlja-gost vašara, tako da su se svuda prodavale nemačke kobasice, kiseli kupus, perece i sl. Nisam najbolje razumela zašto baš Nemačka, ali nema veze, bilo je veoma zabavno (i ukusno). Radovala sam se kao malo dete plišanim Deda Mrazovima, kući strave i smeha, klizalištu i nemačkim božićnim pesmicama izvedenim life (umesto live).
Prisustvovala sam pačjoj/guščjoj operi na obali jezera u Hajd parku, koje neodoljivo podseća na Adu Ciganliju, samo što je manje.

Radionica i performans Fila Mintona su bili deo događaja pod nazivom Extraordinary voices, gde su nastupali razni čudni i alternativni horovi iz nekoliko zemalja. Mintonov Feral Choir je zapravo ad-hoc skup ljudi koji proizvode orkestriranu buku pomoću svojih glasova - nije u pitanju pevanje, već vokalna improvizacija. Zabavna, ali i naporna praksa - ostala sam na kraju i bez glasa i bez vazduha, za 35 minuta buke. Fotku je napravio Žole, pošto se krio iza mene:)

To bi bilo to što se tiče Londona za ovu godinu. Vraćam se u Englesku sledećeg septembra, i tada ću verovatno imati više vremena za male ekskurzije oko neponovljivog i nadasve uzbudljivog Warwickshire-a. Ali, do tada treba da savladam vetrenjače.

Život i priključenija Voričkog studenta

Život u Lemingtonu i studiranje na univerzitetu u Voriku mogu u izuzetnim okolnostima biti uzbudljivi i prijatni. Evo kako izgleda rad na projektnom zadatku - da, da, to su studenti internacionalnog performansa a ne građevine! Za projektni zadatak pristajemo na sve žrtve...

Kada nismo na fakultetu, tradicionalno englesko vreme provodimo u pabu The Cricketers koji smo nedavno otkrili i koji je verovatno među najudobnijim kafanama koje sam videla.
Simpatično nepristojni konobari nam se obraćaju imenom zemlje iz koje dolazimo - šta pije Kolumbija, Južna Koreja, Srbija? Kada sam im rekla da je moje ime na engleskom Marigold, prvo što im je palo na pamet je da je Marigold marka gumenih rukavica, tako da sam dobila nadimak Rubber Glove. Kada zatražimo kesicu čipsa, gađaju nas istom sa šanka, a onda uredno dođu da je naplate. Kuvarica je Bugarka koja me je oberučke prihvatila kao najbližu susetku, te kad je ne traže u kujni, ona sedi za našim stolom i priča o teškim ekonomskim uslovima u Bugarskoj za inženjer(k)e pomorstva. Domaće točeno se zove Slaughterhouse i ima nacrtanu gudu na etiketi. Na stolovima su društvene igre, a na zidovima fotografije kriket timova i palice za kriket (kažu da je kriket gluplji od bejzbola, ali nemam pojma ni o bejzbolu). Stalni gosti pomažu konobarima kada je gužva. Nedeljom se mogu videti svi - samci, usedelice, japiji koji rade nedeljom, porodice sa malom raznobojnom decom, studenti, parovi - takoreći socio-kulturni pluralizam na delu.
U pabu se okupljamo redovno radi štrikanja i intelektualnih razgovora, a u poslednje vreme i studijskog sastančenja, jer je toliko prijatno da može i da se radi i da se džabalebari. Štrikanje je Erin smislila - sa mnom taj film ne gledate, bez brige, ja učestvujem u ovom drugom delu, u intelektualnim razgovorima. Inače, za sada je ištrikana jedna kapa i po pola šala.
Svakog prvog utorka u mesecu u pabu se održava Music Club, praktično jam-session, obično sa akustičnim gitarama, violinom, usnom harmonikom i nekim udaraljkama. Večeras je prvi utorak u mesecu, dakle...:)

The Cricketers je jedna od stvari koje čine lepšim ovo selo pod pretencioznim imenom Royal Leamington Spa.