Prvomajski uranak u Londonu je bio veliki i važan projekat. Povod za veseli vikend na malom ostrvu je bio gledanje predstave "Pressure Drop" po tekstu koji je pisao Mik Gordon, u kojoj uživo nastupa Bili Breg glavom i nosem. Još otkad sam naletela na Mika usred Engleske u oktobru, isplanirala sam da ovog proleća doletim u London da pogledam predstavu i upoznam Bilija. Ispostavilo se da je "da doletim" bila veoma loša ideja. Za isto vreme i iste pare, a sa nula aerodromskog maltretiranja, mogla sam da odem vozom u London, preko Francuske pa ispod Lamanša. Ovako sam sletela na Stansted, aerodrom bogu iza nogu izvan Londona, i potrajalo je dok sam autobusom stigla do grada. Smeštaj me je samo jedne od tri noći odlično poslužio, u pristojnom hostelu na ivici Hajd Parka. Prve noći sam u susednoj sobi imala francuske klince na ekskurziji i noć se završila mojim žalbama recepcioneru koji ih je nekako savladao. Druge noći sam uživala sama u sobi, a treće sam imala tipično iskustvo sa engleskom omladinom, sa tri devojke sumnjive mladosti koje su se napile kao što Englezi umeju, pa povraćale, plakale, usvinjile kupatilo i već tako, te engleske aktivnosti (Engleze ništa neće oprati u mojim očima:).
Osim predstave, plan za vikend u Londonu se sastojao od sastanka sa jednom gospođom u vezi sa mojim istraživanjem za tezu i obilaska Londona sa Lekovićem, drugarom iz srednje škole koji tamo živi već četiri godine. Uspela sam još i da obiđem Natural History Museum (Muzej istorije prirode? Muzej prirodne istorije? Istorijski muzej prirode? Prirodni muzej istorije? Muzejska istorija prirode?) i samo da virnem u Britanski muzej i Britansku biblioteku. London ima tu divnu politiku besplatnog ulaza u sve muzeje i galerije od nacionalnog značaja.
Leković me je vodio u istočni London, pokazivao mi uličice, muzičke radnje i pekare sa kultnim statusom. Probala sam "salt beef bagel", zemičku sa usoljenom govedinom i senfom, londonski pandan bureku po popularnosti, a onda smo zaređali po istočno-londonskim pabovima. Veoma veselo veče to beše, i na kraju je, gle čuda, pala kiša.
U subotu sam otišla u Kamden, da vidim i to čudo. Kamden je jedna velika pijaca. Poznat je po pankerima i darkerima, t.j. onima koji se tako predstavljaju. Sve je to manje-više šminkeraj sada, imate na svakom koraku prodavnice sa odećom i modnim detaljima za mlade pankere - to bi se rečnikom mojih antikapitalističkih studija ovde zvalo komodifikacija potkulture. Ono što je lepo u Kamdenu su radnjice i tezge sa unikatima svih vrsta - sebi sam kupila najlepšu kapu na svetu od jedne žene iz Zapadne Afrike koja ih sama dizajnira i šije sa svojim ćerkama.
Subotnje veče je bilo još veselije. Predstava "Pressure Drop" je rasprodata do kraja igranja, postala je veliki hit zato što govori o vrućoj temi britanskog identiteta baš nekako u vreme izbora. Bili Breg koji nastupa sa svojim bendom u predstavi, veoma je politički aktivan, protivnik BNP - British National Party i njenih lidera, za koje kažu da su gadni i opasni. Predstava se igra u galeriji Welcome Collection, gde publika stoji sve vreme i kreće se između punktova - scena. Bili Breg je praktično vođa predstave, otvara je, zatvara i izvodi numere između scena. Iako nema gotovo ničega nekonvencionalnog u predstavi, osim što se izvodi u galeriji a ne u pozorištu, i što Bili Breg po prvi put radi u pozorištu (ni jedno ni drugo nije zapravo toliko neobično), uživala sam kao u srednjoj školi, dok sam još mislila da je pozorište strava, dok mi se nije smučilo.
Pre predstave sam upoznala Bilija, pitala sam ga da li je zaista imao ujaka koji je igrao za Zvezdu (pesma "Sexuality") i razočarala sam se jer ne postoji nikakva velika priča iza tog stiha. Prosto, u vreme kada je pisao pesmu, Zvezda je bila šampion Evrope i tako se uklopila u rimu. Trebalo bi da dovedemo Bilija u Beograd, to bi mogao da bude skroman po obimu ali jako kvalitetan događaj. Smišljam način.
